Jelena Dimitrijević – Niš

HOB Serbian office Serbia 14/02/2018

Možda se neki prelomni trenutak, kada je reč o mojoj ljubavi prema dizajnu, desio u srednjoj školi, pod uticajem profesorke koja me je dosta bodrila da krenem tim putem. U suštini, kao i sve devojčice, ja jesam od malena crtala haljine, ali je nekako već u drugoj godini srednje škole to sve dobilo neki smisao i tada sam shvatila da zaista vidim sebe u scenskom kostimu. Samim tim, upisala sam dizajn tekstila i odeće, a danas želim da prenesem deci svoje znanje iz ove oblasti.

Sad kada se setim početka, sam početak, kao svaki početak jeste dosta naporan, međutim vremenom sve je došlo na svoje. Moj rad su počeli da prepoznaju, imam zadovoljne klijente i ja sam ispunjena i zadovoljna kako sve to ide i što radim ono što volim. Ono što bih izdvojila kao priliku koju sam dobila kao dizajner, jesu poznanstva – dosta preko neta, a onda i uživo. Uglavnom su to moje kolege, dizajneri, sa kojim sam stupila u kontakt preko neta, a onda smo se i na revijama zvanično upoznali.

Imam dosta i klijenata iz susednih zemalja – Makedonije, Crne Gore, Hrvatske, Albanije i Bosne. Na primer, jednom sam dobila priliku da radim sa decom iz Albanije. Smešno je bilo naše sporazumevanje: oni ne znaju srpski, a ja albanski, pa smo rukama i nogama komunicirali, ukoliko neko razume engleski onda malo i engleski, ali to je bilo vrlo retko. Sebi sam zvučala kao Indijanac: ja biti, ti biti, ti otići i zbog svakodnevnog komuniciranja sa njima, počela sam i sa ostalim ljudima tako da pričam. To svakako da nije bilo normalno ljudima oko mene, ali hvala bogu brzo je i to prošlo.