Sandra Zekić – Novi Sad

HOB Serbian office Serbia 01/03/2018

Ja sam Sandra Zekić, novinarka, profesionalna bokserka i jedan od osnivača i volontera UG „Novi Sad“ iz Novog Sada. Rođena sam 10.12.1980. godine u Zrenjaninu, ali od dolaska na studije sa jednim kratkim prekidom, živim i radim u Novom Sadu.

Na nagovor roditelja, konkurisala sam i na smeru žurnalistike na FPN i na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i kada sam primljena na oba fakulteta, trebalo je izabrati jedan. Ne znam to da objasnim, ali i danas bih opet izabrala Pravni fakultet i Novi Sad, iako ga nisam završila. Taj fakultet i znanje stečeno na studijama, pred sam kraj odveli su me, sticajem zaista sudbinskih okolnosti, na televizuju na kojoj sam odmah dobila šansu da se obučavam za novinara crne hronike. Deset godina kasnije, sa neverovatnim ponosom mogu da kažem: drago mi je da o novinarstvu nisam učila iz knjiga, već od ljudi i na ulici sa koje sam svakodnevno izveštavala 24 sata, svih sedam dana u nedelji, godinama!

Već u prvoj godini mog novinarskog rada, tadašnji glavni i odgovorni urednik mi je skrenuo pažnju da, ako nameravam da se izgradim kao dobar novinar, treba da izaberem to, a ne da me ljudi doživljavaju i kao bokserku. Sama sam izabrala da zadržim obe i danas moje jedine i najveće ljubavi u životu. I evo,  Google i danas kaže da sam i jedno i drugo i ja sam preponosna! Boks se, sa tadašnjih dvanaest godina kada sam počinjala, zaista činio kao slučajnost, ali ni 25 godina kasnije, nisam ga prevazišla, nisam čak ni blizu. Bila sam prvak SCG u kik boksu i višegodišnji državni prvak Srbije u savate boksu, dva puta vicešampion Evrope u savate boksu i jednom bronzana. danas sam profesionalna bokserka. I sve to uz dvadesetčetvoročasovni rad kao novinarka! Iskreno, ako me ikada budete pitali kako, neću znati da prepričam! 🙂

I da, imam 37 godina i još uvek sam aktivni sportista. Ako se ne borim ja ovoga meseca, bori se devojčica iz kluba koja je uz mene stasavala kao borac i verovatno dok sam živa, deo mene će i sa njom uvek na ring u svaku tu borbu. A mnogo je klinaca koji su došli posle mene, tako da se ova priča verovatno nikada ni ne završava.  Najsrećnija sam kada mogu nekome bilo kako da pomognem, da nekoga makar nasmejem ili mu ulepšam dan na momenat.

Pre oko četiri godine, moj najbolji prijatelj i dugogodišnji drugar iz savate reprezentacije, Goran Bajšanski, došao je na ideju da sve sitne humanitarne akcije u kojima smo učestvovali tokom godina, uobličimo u udruženje i evo, četiri godine kasnije, pomogli smo jako mnogo porodica, deci koja su bolesna, svake godine u Novi Sad dovodimo decu sa Kosova i Metohije koja nikada nisu putovala van svojih sela, smišljamo nove projekte i svakodnevno se trudimo da unapređujemo odrastanje dece i svest o sportu. Verujem da je to sve jedna divna priča koja će se tek razvijati.